E jutros me probudiše đubretari, oh joy, dan nije mogao da počne bolje, možda u tom buđenju ima neke skrivene simbolike koju ja odbijam da vidim? Nikad nećemo saznati pošto za sada još uvek živim u poricanju. Zahvaljujem se za ispravak za Jaffa-u, čiji sam veliki ljubitelj, da se razumemo. Razmišljam da se priključim Akciji za net, posebno zbog činjenice da korisnici u ne tako dalekoj Sloveniji za 100 Mb/s plaćaju nešto više od 20€, dok mi imamo jedinstvenu priliku da za 512 kb/s plaćamo 1999 dinara, ispravite me ako grešim, taj podatak sam izvukla negde iz sećanja. Još treba i da im se zahvalimo što su tako "brzo" omogućili širenje Interneta na našim prostorima... E taj film nećete gledati, bar ne u skorije vreme.
Juče (sinoć) sam u svom smoru, posledici hronične neispavanosti, tražila da odgledam neki film. Odlučila sam se za ex-yu produkciju, tačnije "Savršeni krug" Ademira Kenovića i nisam zažalila. Citat sa jednog našeg sajta:
Kratak sadržaj: Bosanski pesnik-pijanac šalje svoju ženu i dete iz Sarajeva da bi izbegli tamošnje nevolje. Međutim, do njega uskoro dolaze dva brata koji su postali siročad. Braća su izbegla masakr u svom selu i došla u Bosansku prestonicu u potrazi za davno zaboravljenom tetkom. Pesnik se sprijatelji sa dečacima i zajedno oni pokušavaju da prežive užase opsade Sarajeva.
Glavnu ulogu tumači Mustafa Nadarević, kog se setih iz Krležinih "Gospoda Glembajevi", koji je rasturio, a klinci (Almedin Leleta i Almir Podgorica) su bili iznenađujuće dobri. Film je smešan,a istovremeno tužan, po mojim procenama vrlo verno urađen, tako da ga preporučujem svima. Inače istina je što kažu za Bosance - ako žele da odgledaju dobar film, odu da ga snime. U celoj priči oko napretka, ulaska u neku bolju Evropu se često odričemo svog i utapamo se u moru nacija, čije su duše prodane za šaku evra. Ne kažem da sada treba da se junačimo, k'o poslednje stoke, ali se ne treba ni stideti svog porekla. Pišem to zbog jednog druga koji se pre nekoliko godina odselio u inostranstvo i preko noći postao stranac - izuzetak koji potvrđuje pravilo, pošto se kod iseljenika obično pojavi neki preterani patriotizam prema zemlji koju su nedavno napustili. Kod njega je bilo obrnuto - totalno se otuđio; jedino što ga vezuje za bivšu domovinu je ono naše famozno -ić u prezimenu. Okej, k'o što uvek kažem, svako ima svoje. Ali nisam to htela da kažem.
Postali smo otpad Evrope. Mislim da su nas za tu ulogu pripremali još u doba naših dedova i pradedova, samo što smo pod iluzijom bratstva i jedinstva bili nemoćni da vidimo šta nam sledi. A sad? Komšija udario na komšiju kao na najvećeg neprijatelja i dušmana, kao da do juče nisu sedeli zajedno u dvorištu... Sve nestaje. Ostaje mržnja, neizbrisiv osećaj koji svojim pandžama ostavlja tragove u našim srcima. Sećam se dobro jednog banalnog događaja, koji mi je ipak ostao u sećanju kao nešto jako ružno: dopisujem se sa nekim dečkom iz Hrvatske, malo posle vaterpolo utakmice Srbija-Hrvatska (mislim da je bilo Evropsko prvenstvo u Sloveniji), totalno neobavezan razgovor. U svakom slučaju, dolazimo do teme sport i ja pominjem srpsku pobedu u vaterpolu. "Pa šta", reče on, "mi smo vas dobili u ratu." Wtf? Totalno neisforsirana reakcija deteta, a takve reči skrivene mržnje, kao da su te reči nešto već davno naučeno. Zašto? ZAŠTO? Zar nismo zajedno jači??? Dosta je.
One love
Lilith
(Dalje)
